Poslednjih godina mnogo se gradi u Srbiji, a svi novosagrađeni objekti moraju da se priključe na električnu mrežu. Cena električne energije u svetu višestruko je porasla, kao i cene gasa, uglja, nafte… Srbija je, nažalost, prinuđena da povremeno uvozi struju ne pitajući za cenu, za sada uglavnom iz Republike Srpske. Očekuje se da TE „Kostolac 3” bude završena do kraja iduće godine, kada ćemo najzad prestati da uvozimo struju. Proizvodnja električne energije iz termoelektrana time će se popeti na oko 80 odsto ukupne proizvodnje.
Iako se u elektranama trude da ugradnjom filtera smanje emisiju ugljen-dioksida, rezultati su nedovoljni. Srbija je već godinama najveći emiter u Evropi ovog gasa koji stvara efekat „staklene bašte”. Beograd se često pominje kao jedan od najzagađenijih gradova u svetu. Zagađen vazduh oseti se i u Lazarevcu, Smederevu, Nišu, Boru, Šapcu… Zaštita životne sredine mora imati prioritet, da se što pre okrenemo čistijim tehnologijama. Moramo odmah proglasiti moratorijum na izgradnju energetskih objekata koji koriste fosilna goriva (ugalj, nafta) i povećati učešće obnovljivih izvora energije (voda, vetar, sunce…). Postoji velika opasnost za našu privredu ako EU uvede takse na emisiju ugljen-dioksida za svaki proizvod koji izvezemo na njihovo tržište. Izgradnja nuklearnih centrala je skupa i dugo traje – i do 20 godina, i nije pravo rešenje za Srbiju. U nekim zemljama počela je gradnja malih modularnih nuklearnih elektrana. Njihova izgradnja bi trajala 7–8 godina i koštala 4–5 milijardi dolara. Ako odlučimo da se u Srbiji gradi nuklearna elektrana, to mora biti i politička odluka, jer sve zavisi od investitora – i održavanje, i nabavka uranijumskog goriva, i skladištenje nuklearnog otpada… a velike su pare u pitanju.
Izgradnjom gasovoda „Južni tok” stvorena je šansa da se izgradi nekoliko elektrana – toplana. Zbog vojnog sukoba u Ukrajini, cene energenata su porasle, velika je neizvesnost u vezi s dopremanjem gasa do Srbije pa se izgradnja TE TO mora odložiti za neka bolja vremena. Najzad je došlo vreme da iskoristimo resurse koje nam je priroda dala. Hidropotencijal Srbije je neiskorišćen – poslednja HE, „Đerdap 2”, puštena je u pogon 1988. godine.
Zelenu energetsku tranziciju diktira nam EU, ali je ona i u našem interesu, imajući u vidu da će nam vazduh biti čistiji. Strane kompanije će dolaziti u Srbiju ako im možemo ponuditi električnu energiju sa zelenim sertifikatom, jer tada ne bi plaćale taksu za dekarbonizaciju, koju će EU uvesti 2026. godine.
Prema projektu beogradskog „Energoprojekta” iz 1973. godine, sugerisana je gradnja „Đerdapa 3” na prostoru između Donjeg Milanovca i Golupca, koji bi bio veoma moćna i atraktivna reverzibilna elektrana. „Đerdap 3” bio bi najveća elektrana ove vrste u Evropi s proizvodnjom od 2.400 megavata, a zajedno s „Đerdapom 1” i „Đerdapom 2” imali bismo ukupno 4.086 megavata. S ovako velikom proizvodnjom zelene električne energije, đerdapske elektrane bitno bi uticale na cenu struje na berzi za jugoistočnu Evropu. Elektrana bi imala četiri agregata i dve akumulacije na koti oko 400 metara iznad nivoa Dunava. Oba jezera su okružena šumom i mogla bi postati lepo turističko naselje. Iako će i za ovaj projekat biti potrebno „brdo para”, mnogi strani investitori pokazali su veliko interesovanje jer su ocenili da će im se uložena sredstva brzo vratiti imajući u vidu sadašnju cenu struje u Evropi. Moramo sami pronaći sredstva da finansiramo ovu gradnju jer bi ona bila naša „zlatna koka” za EPS i za celu privredu i zemlju, iako će nam javni dug neminovno skočiti za koji procenat. Alternativa je da nam stranci izgrade elektranu i da na kraju svake godine pokupe profit.
Svetlost dana najzad je ugledao i višenamenski projekat hidrosistema „Lim – Zapadna Morava”. Glavni objekat bila bi reverzibilna hidroelektrana „Bistrica” na reci Lim s gornjom akumulacijom „Klak”. Proizvodila bi oko četiri puta manje struje od „Đerdapa 3”, a koštala bi oko 700 miliona evra. Dalje prema Zapadnoj Moravi trebalo bi izgraditi još četiri hidroelektrane, zahvaljujući kojima bi se, osim električne energije, obezbedila i dovoljna količina pitke vode za okolne gradove.
Ohrabruje vest da su se i naši najviši politički rukovodioci najzad zainteresovali za izgradnju reverzibilnih hidroelektrana. Svakako da će njihova izgradnja biti skupa, ali ako želimo ubrzani razvoj zemlje, mora imati prioritet, iako ćemo morati malo da „prikočimo” izgradnju auto-puteva, pruga, metroa…
Dragutin Dragojević,
Novi Beograd